Lični stav: Film koji nije samo o Srebrenici

Ipak, ovaj film nije samo o Srebrenici, već i o Aušvicu, Jasenovcu, Ruandi, Kambodži i mnogim drugim mestima u kojima je ljudskost poništena. Ovo je film o posrnuću čovečanstva. Ali i o slikovitom prikazu kako je čovek postao čudovište. U suštini, o svemu onome što sadašnja Srbija ne može da razume

0
307

Odjeknula je vest da je film „Quo vadis, Aida?“ postao najbolji evropski film; svi normalni i civilizovani su se radovali i veselili zbog toga što je konačno takav film uzeo prestižnu nagradu, dok je u srbijanskom vilajetu ostao muk.

Krvoločni establišment naše zemlje zdušno bi želeo da kazni nekoga za ovakav napad na srbijanski identitet. Ponovo su se aktivirali volšebni smatrači i izvadili iz ledenih kapsula udbaški analitičari da objasne napaćenom narodu kako je to opet zavera zlokobnog Zapada, koji, eto, ne zna šta drugo da radi već da rovari po našoj maloj Srbiji punoj zločina.

Razumljivo je da je omiljena sportska igra srbijanskog jednoumlja da negiraju bilo kakvu pomisao da ovakva zemlja, kao što je Vučićeva, gaji i neguje sve one zlotvorske ujdurme i svirepa ubistva koja su se činila u naše ime tokom devedesetih godina.

Svakako da je među Srbima najpoželjnije negiranje teorije da je naš jadni i napaćeni narod imao šansu da granatira Sarajevo, drži koncetracione logore po Bosni i Hercegovini, ali i Srbiji, da za samo par dana pobije 8.372 muška lica, da baca zapaljene ljude sa mosta ili da ih pak tera da nose bele marame. Ne, ne, ne, to Srbi ne mogu, to je podmetnuto od istog tog Zapada koji nam sada podmeće tu prokletu Aidu u obliku filma ili u onom hologramskom obliku koji gađa mural najvećem ljudožderu Balkana. Mislite da je to slučajnost? Desničari se ne bi složili, jer se te Aide ne uklapaju u „srpski svet“. One ne mogu i ne smeju da postoje.

Sada ozbiljno, ovo svečano i perverzno izrugivanje genocida u Srebrenici traje otkako je savremena Srbijatrija prihvatila halucinaciju da se to tamo nije desilo. Taj ezoterični nacizam odbija bilo kakvu želju za takvim tokom misli, te stvara neku svoju istoriju X: da se Srbija nikada nije otcepila od Jugoslavije, da nikada nije vodila osvajačke ratove, a kamoli činila bilo kakve zločine.

Uvek je to iskrivljeno viđenje nas samih kao usamljenih, ali nepobedivih, a ostatka sveta kao zlog, ali propadajućeg – bila mejnstrim – nekada manje, nekada više, nekada suptilnije, sada u potpunosti otvorenije; ali jedna stvar je sada sigurna – više se ne može sakriti da SNSrbija voršipuje miloševićevsko zalaganje za istrebljenje svih naroda svim mogućim sredstvima.

Zato „Quo vadis, Aida?“ ovde u Srbiji i ne može da se razume u svom suštinskom sklopu, pa se odlaže prikazivanje na RTS-u. Ne može ovaj film nikako da se uklopi u nacionalistički narativ o našoj jadnosti i samosažaljivosti. Ne može ni na silu da se ugura u kolektivnu svest, kada svaka budala koja ima pristup internetu i televiziji zna da Srbi jednostavno nisu ni za šta krivi, i da smo mi samo žrtve velikog plana.

Jednostavno rečeno, ovaj film bi bio samo jedno strano telo, stoga ne bi mogao ni da prođe kroz uho gledalaca od svesrpskog zapomaganja.

Ipak, ovaj film nije samo o Srebrenici, već i o Aušvicu, Jasenovcu, Ruandi, Kambodži i mnogim drugim mestima u kojima je ljudskost poništena. Ovo je film o posrnuću čovečanstva. O jednom dalekom putovanju u mrak. I o trenutku kada je svetlost na kraju tunela se zagasila. Ali i o slikovitom prikazu kako je čovek postao čudovište. U suštini, o svemu onome što sadašnja Srbija ne može da razume. (Autor je novinar Nikola KRSTIĆ, “Danas” Beograd)

(Stavovi i mišljenja izneseni u ovom tekstu su isključivo autorovi i ne odslikavaju nužno stavove redakcije portala)

 

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here