Čitaoci saradnici – smijeh kao lijek. Nema ljutnje…
DŽAMIJA U PUSTINJI
Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snage, gladni i žedni…Odjednom ugledaše usred pustinje džamiju.
Kaže Marko:
-Haj'mo tražiti šta jesti i piti, ne mogu više, umrijet ćemo.
Mario odgovara:
-Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Marko:
-Neću ja vala, pa kad bi umro i od gladi i od žeđi.
Mario:
-Kako hoćeš. Uglavnom, ja sam od sada Muhamed!
Ulaze oni u džamiju, a tamo sjedi jedan čovjek…
-Sellam, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti malo hrane i pića, iscrpljeni smo i gladni.
Ovaj ih pogleda i zovnu nekog svog ahbaba što je sjedio u dnu džamije i reče mu:
-Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan! (By Panonski gusar)
