Četrdeset i dva dana su prošla otkako je osamnaest naših starih i nemoćnih sugrađana izgorjelo u Domu penzionera. Ne “stradalo”. Izgorjelo. Ljudi koji nisu mogli ustati, pobjeći, viknuti, spasiti se. Ljudi koje je ovaj grad, ova država, ovaj sistem ostavio da umru kao višak.
Nešto više dana je prošlo otkako smo saznali za aferu u policijskim redovima, seksualnu eksploataciju djevojčica iz Doma za nezbrinutu djecu. One koje je država “zaštitila” tako što ih je predala predatorima sa značkom.
Nešto manje dana pak otkako su dva ranije osuđivana lica brutalno silovala trinaestogodišnjeg dječaka. Dijete. Trinaest godina. A sistem koji je znao. Koji je imao dosjee, je opet zakazao.
Drugi mjesec institucije sistematski prikrivaju vlastite zločine. Ne greške. Ne propuste. Zločine.
Komesar policije ide u penziju. Ne pred tužioca, ne pred javnost, nego u penziju, kao nagradu za godine institucionalnog sljepila.
Kabl u Domu penzionera je dobio saučesnike: pepeljaru, navodnog pušača, pokojnika. Savršen krivac, mrtav, nepokretan, bez prava na odgovor.
Tužilaštvo nas proglašava nerealnima. Jer, zaboga, “istraga je složena”. Toliko složena da su se tragovi renovirali brže nego što su se tijela ohladila.
Četrdeset i dva dana kasnije:
I dalje nema odgovornih.
I dalje nema uhapšenih.
I dalje nema imena.
Krivci su, po starom receptu, oni koji su stradali. Oni koji nisu pazili. Oni koji su bili “rizični”. Oni koji su bili preslabi da prežive sistemsku nebrigu.
Jedna nemoralna ostavka bila je dovoljna da se zaključi slučaj. Kao da je osamnaest života administrativna greška. Kao da se smrt može pokriti papirom, izjavom i tišinom.
I najstrašnije od svega: čini se da je Tuzlacima sve to postalo normalno.
Normalno je da starci gore.
Normalno je da djecu siluju.
Normalno je da policija štiti sebe.
Normalno je da pravda nikad ne dođe.
Sve dok zlo ne pokuca na njihova vrata.
Dok ne zapali njihovog roditelja.
Dok ne zlostavlja njihovo dijete.
Dok ne prođe kroz njihov prag.
Ovo više nije grad koji ne zna. Ovo je grad koji zna i šuti. Ovo više nije sistem koji ne može. Ovo je sistem koji neće. A šutnja više nije nemoć. Šutnja je saučesništvo.
Četrdeset i dva dana kasnije, jedino što je jasno jeste da institucije nisu tu da štite ljude. One postoje da štite sebe.
A mi?
Mi smo samo statistika u čekanju.
Dok ne dođe red na nas. (Piše: Amra RIBIĆ ZABUŠ, kolumnistica)