Nakon usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti, kojem se protivi Srpska pravoslavna crvka, ali i zvanična Srbija doveo je do turbulencija u odnosu Beograda i Podgorice. Da li se izjave najviših zvaničnika Srbije, pa i predsednika Vučića, mogu okarakterisati kao mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore?
– Samo na prvi pogled. Mislim da su na neki čudan način i Beograd i Podgorica u poziciji da plaćaju cenu za greške koje su napravljene u prošlosti da bi ono što vi nazivate zvaničnim Beogradom, a ja bih to sveo na Vučića. Mi bismo dali sve na svetu da te greške nisu napravljene. Ako nekome nije potrebna nestabilna Crna Gora i još jedan srpski nacionalni problem onda je to Vučić, koji za vratom ima Kosovo, Republiku Srpsku i pre svega Srbiju koja je uzrok svih tih problema pod kojima mi sada posrćemo i vučemo sve oko nas.
Osvrnućemo se na proteste navijačkih grupi i studenata ispred crnogorske ambasade i pokušaj paljenja crnogorske zastave na ambasadi u Beogradu, ali i iscrtavanja prostorija od strane jednog od opozicionih lidera. Državni organi Srbije nisu adekvatno reagovali. Predsednik Vučić je tvrdio da je ambasadu štitilo 1000 policajaca, međutim ni na jednom od snimaka se ne vidi policija. Optužio je crnogorski premijera da ne govori istinu. Ja ću koristiti tu reč, on je upotrebio neku drugu. Kakvu sliku Srbija šalje o sebi i koliko ovakvi ispadi mogu dovesti do poboljšanja odnosa sa zvaničnom Podgoricom.
Pa nije slika crno bela. Jeste Vučić sve to rekao, ali je pre i posle toga rekao da ne želi da se meša u odnose u Crnoj Gori. Dok govori tu rečenicu on govori i drugu, da je dužan da štiti srpski narod. To je zapravo jedan haos koji je stvaran tokom prethodnih 30 godina. Ali verujte ne bi nikom bilo bolje da je intervenisala policija zbog jedne spaljene zastave, pa da smo posle toga imali u Srbiji neki neformalni mali građanski rat. Nacionalizam koji dominira našim svakodnevnim životom, on nije nama učitan juče. Danas više nemate nikoga koga možete u Srbiji optužiti da je kreator svega toga, to je postao deo našeg genetskog koda. I u svakoj situaciji, u kojoj se suočimo sa zidom, taj nacionalizam je fantastičan alibi i, sa druge strane, fantastičan pokretač društva, nažalost u pogrešnom pravcu.
Situacija je veoma teška
Danas je Srbija, kada govorimo o političkim prilikama u Crnoj Gori, često luđa od onih koji u Crnoj Gori žive i sada se nalaze jedni naspram drugih. Verujte mi da su ružnije reči izgovorene o meni ili o Vučiću i nekom od potpisnika onog famoznog Apela 88 javnih ličnosti, intelektualaca regiona, nego što su izgovorene između jedne i druge strane u Crnoj Gori. Ali ponavljam, situacija u kojoj se nalazimo je veoma teška zato što je ona posledica čitavog niza problema koji su predugo bili otvoreni i koji su mutirali i koje ne možete da više zakopavate i gurate pod tepih, a nemate više ni snage, niti znate kako da ih rešite. Govorim o Beogradu. I konačno, postoji još uvek neka sila koja nas sve zajedno kako- tako čuva, jer još uvek imamo više sreće nego pameti.
Pomenuli ste da je nacionalizam postao deo genetskog koga. Kako je to moguće, da nisu naučene neke lekcije poslednjih 30 godina?
Ja toliko nisam pametan. Ne znam šta da vam kažem. Kad jedno društvo izgubi sposobnost za bilo kakav ozbiljan razgovor, za neki dijalog? Kad izgubi potrebu da sumira svoje rezultate? Kad ne misli da treba da racionalizuje svoje postupke? To je toliko otvorenih rebusa da ja ne znam kako da vam odgovorim na to pitanje. Nema bezbožnijeg naroda u regionu od Srba, ako se gleda šta smo mi za sobom ostavili poslednjih 30 godina. Gde je bio taj naš bog i to naše hriščanstvo u svom tom zlu što smo ostavili za sobom? I ja kad gledam te litije po Crnoj Gori i kad slušam šta se govori na molebanima, na prvi pogled tu nemate šta da zamerite. Sveštenici pozivaju na mir, govore o Crnoj Gori, o tome da će ona biti potpuna tek onda kad svi zajedno, i Crnogorci i Srbi, budu ponovo u istom hramu jedni kraj drugih. A opet, cilj koji je istaknut, a to je odbrana Srpske pravoslavne crke od crnogorske države, on je toliko suprotan svemu tome što se govori.
Ko je u Crnoj Gori napao crkvu? Koji je to manastir otet? Ko o tome uopšte govori? Šta je ono što je suština tog zakona, i u formalnom i u onom drugom, mnogo važnijem, smislu? A to je sve suprotno od onoga što nam je svaki dan pred očima. Srpska pravoslavna crkva, takve su i okolnosti, je sebe, ne samo u Crnoj Gori, već i na drugim prostorima, dovela u situaciju jednog beskonačnog antagonizma. I danas vi zapravo imate borbu za opstanak. To se u to pretvorilo. To nije tačno. Crna Gora je jedina bivša republika Jugoslavije u kojoj se nije ratovalo, bolje od mene znate vašu prirodu. Dlaka nikome sa glave nije falila. Teško je bilo, strašno je teško bilo. Ne samo od podele DPS-a, već i pre toga. Setite se Milike Čeke Dačevića, šta je radio gore, po severu Crne Gore i kako je reagovala crnogorska država. Vi ste Šešelja kao vreću vratili za Srbiju, rekli mu da nema šta dole da traži. Očuvali ste taj međunacionalni sklad. Ipak i Albanci i Bošnjaci žive zajedno jedni kraj drugih. Čak i kad se ne slažu, ta neslaganja su na neki normalan način okončana. Zašto je to sada borba na život i smrt? Ko je to tako doživeo? To je pre svega zbog toga što se u ovom trenutku davi Crna Gora, a pod led gura Srbija. Oni govore o Đukanoviću, a misle na Vučića i na nas ovde. O čemu oni pevaju na ulicama i po hramovima? Oni pevaju o Kosovu. Kome kliču? Nekim našim mitskim junacima iz prošlosti. Zamislite kako će izgledati Srbija kad mi uradimo ono što moramo da uradimo, a to je da sednemo za sto i pokušamo da napravimo istorijski dogovor sa Albancima. Tek zamislite kako će izgledati čitav region ako mi to ne uradimo zbog ovoga što se dole radi. Mene je Amfilohije prokleo 2001. zbog Miloševića, Vučića je 2013. prokleo zbog sporazuma i početka razgovora sa Albancima, sad je prokleo Đukanovića. Znači mi smo pakao, a oni su raj. Može li u tom njihovom raju da se živi?
Da li su ovi napadi na Crnu Goru skretanje pažnje sa kosovskog problema?
Da vam kažem nešto, to je vrlo jasno. Srpski nacionalizam je instrument ruskog destabilizovanja Evrope, najefikasniji i za njih najjeftiniji. Nažalost i njima i mnogim drugima dobro dođe mali balkanski rat i krvoproliće. I niti hoće, niti mogu to da promene. To je način na koji oni žive. Ni mi ne smemo na to da pristajemo. Ovakva Moskva nikad neće priznati crnogorsku državu. Uvek će je rušiti. Jedino što može da radi je da pujda te ludake, političare, koji su stigli kao veliki Srbi do Kadirova i Čečenije u izbornoj kampanji. I da zloupotrebljava taj moj nesrećni narod u kome ja još vidim toliko toga lepog. I žao mi je kad vidim tu energiju. Ja nisam egzaltiran kao novinari Sputnjika koji prenose to što se dešava u Crnoj Gori. Meni je žao. To je velika nesreća, i vaša i naša zajedno.
Vratićemo se na SPC. Nesporna je činjenica da ta crkva postoji od 1918. godine, tačnije od okupacije Crne Gore. Sve crkve i manastire izgradila je država Crne Gore i njeni građani, a njima je, sve do nasilnog preseljenja, upravljala Crnogorska pravoslavna crkva. Koji su motivi Srbije i Srpske pravoslavne crkve u ovom slučaju? Da li je u pitanju novac?
Pa, znate šta, popovi i pare uvek idu jedno uz drugo. Ja ne mislim da je to sada ključno. Dobro znam tu našu prošlost, ali u toj prošlosti svako može da nađe nešto za sebe. Bio sam jednom na televiziji i ispričao tu priču u par rečenica, koja se u Srbiji prećutkuje, kao da ljudi u nju ne veruju. Pa sam ih podsetio kako su Crnogorci izginuli na mojkovačkom frontu kako bi Srbi mogli da pređu preko Albanije. Da nije bilo crnogorske vojske, Austrougari bi se spustili na Metohiju i presekli jedini pravac povlačenja srpske države. To je bio događaj bez primera u ljudskoj istoriji. Zemlju napuste i kralj i vlada i skupština i vojska i narod. Sve je to “preteklo” na Krf zbog Crnogoraca koji su žrtvovali svoju državu. Solunski front je probijen 1918. godine, nazirao se kraj tog rata, a oni preživeli. Crnogorci su digli ustanak, počeli da oslobađaju gradove po Crnoj Gori, a deo te vojske, koja je probila Solunski front, je uz jadransku obalu krenula dole ka današnjem crnogorskom primorju. Kralj Nikola tada je izdao proglas u kojem je i sam pozivao na ujedinjenje. On je imao tu ambiciju, nije bilo sporno da dođe do ujedinjenja. Sa tim što je za sebe i za Crnu Goru želeo drugačiju ulogu od one koju mu je namenio Aleksandar.
Velika sramota i nepravda
To što se desilo u Crnoj Gori je velika sramota i velika nepravda. To nema nikakve veze sa srpskim narodom u tom trenutku. Ta velika podgorička skupština, to vam je jedna kozačka skupština, gde su oni od postojećeg crnogorskog parlamenta od 66 izabrali 166 delegata, pa im propisali i deklaracije koje će da usvoje i odluke koje će da donesu. Naravno, one, koje su imali zrno srama u glavi i obraz, potrpali su po nekim kazamatima, pozatvarali i pobili, onako kako se to inače radi kada se prave države, svake, pa i te koja je pravljena. I to je sad 100 godina iza nas. I šta ćemo mi sad sa time? Možemo li mi to da promenimo? Ne možemo, nikako. To više ne može ni argument da bude u našim međusobnim odnosima. Samo treba biti racionalan. Samo to. Prvo, crkva ne može da bude racionalna. Njihovi argumenti su potpuno drugačiji. Ali u ovom slučaju oni su super pragmatični i tačno bodu tamo gde je za Crnu Goru najbolnije i gde je za nas najteže.
Zamislite sada da ste vi na Vučićevom mestu. Predsednik ste države, ubedljivo najodgovorniji za sve što se ovde dešava. Znate kakav vam je narod, znate ko su vam protivnici, znate kakvi su problemi pred vama. Da ćutiš ne možeš i ne smeš. Da kažeš istinu nisi lud, jer ovde istina ništa ne vredi. Da podržiš, jer oni to sve rade da bi ga vratili na svoju stranu, ne pada ti na pamet. jer jedva si to jednom proživeo i znaš da je to gore od prokletstva. Rebus je, ajde ti sad živi sa tim. To je kao da držiš žar. Ako ga držiš u ruci, ne možeš da ga držiš. Ako ga pustiš- zapaliće te. A treću opciju nemaš. Taj treći put moramo nekako da nađemo u ovom vremenu, ali čini mi se da jedni ne čuju, a to je ta strana na kojoj je crkva, koja ne želi ništa se da čuje, a sa druge strane je sve rečeno. Ne znam šta još može da se kaže.
Rekli ste da ne idete u crkvu od kako vas je Amfilohije prokleo. Niste otišli od smrti Zorana Đinđića.
To je bio politički proglas nad mrtvim Zoranom i ta poruka je vrlo jasna. I njena suština je da postoji samo jedan put, a to vam je onaj gazimestanski. A ako pomislite slučajno drugim putem da krenete, vidite kako se taj put završava. Evo vam ga u sanduku jedan od onih koji su njime koračali i tako vam je do danas.
Zbog čega SPC ima toliki politički uticaj u Srbiji i zbog čega pokušavaju da imaju u Crnoj Gori?
Zato što je to jedino uporište za naše društvo. Sa crkvom i bogom se ne polemiše. Sa jedne strane oni su doživljeni kao nesporni autoritet u našem javnom životu, a sa druge strane ne postoji bezbožniji narod od našeg. Pogledajte kako je izgledalo plivanje za krst ovde u Srbiji. Ne postoji bolji test. Proverite gde su džeparoši, dileri i bitange. Upravo su oni u vodi i plivaju za krst, 90% njih. Toliko o bogu. Crkva je nosilac jednog političkog programa i Milošević je bio nosilac jedne politike. Ali oni koji su stvorili pretpostavke za tu politiku, koji su stvorili meso za tu politiku, ideolozi toga, to vam je deo naše nacionalne elite. One koja je odmah reagovala kontra apelom. Pa im nije dovoljno to što napišu, nego im je važno i da kažu kako je njihov apel potpisalo više nego što je ovaj naš. Sebe će tako dovesti do paradoksa da će taj apel imati više potpisnika nego što je Srba, pošto će svako to potpisivati kod kuće i na poslu. Dakle, ideolozi te politike nisu dotaknuti. Oni koji su realizovali tu politiku u najvećoj meri su izbegli bilo kakvu odgovornost.
Provincijski oficiri
U Hagu su završili neki provincijski oficiri, kojima su navukli šapke na glavu i udarili činove. Pa ih pustili da glumataju srpske vojvode po bosanskim gudurama i po Hrvatskoj. Ali oni koji su tu politiku koncipirali i koji su iz nje izvukli korist, oni su oslobođeni bilo kakve odgovornosti. Pa ko Srbiju treba da osvesti? Kako to mogu da budem ja? Ja sam političar. Da li znate šta su političari? Lažovi, kurve, prevaranti. Jedno misle, drugo rade, treće govore. Neću nikad zaćutati o našim gresima, ali to je tema za popove. Mitropolit je taj koji treba da ide i da ljubi stope Albancima po Kosovu, kao što papa ljubi stope po Sudanu onim krvolocima preklinjući ih da čuvaju mir. Oni su ti koji treba da traže oprost od Bošnjaka za zlo koje smo uradili. Ne oslobađam druge od odgovornosti, ali, ako govorimo o hrišćanstvu, o ljubavi, o vrednosti života, pa čekajte, to su teme za crkvu. Ja ne bežim od toga, ali to je tema za crkvu. Ako oni misle da mogu sebi to da dozvole, da neko bude patrijarh u Crnoj Gori, a da crnogorsku državu poredi sa ustaškom Hrvatskom, da li ste vi normalni? Pa, gde to može? Ne mora da bude glasač DPS-a, ne mora da bude državljanin Crne Gore. Zamislite da vi dođete kod mene u Beograd, uđete kod mene u kancelariju, izvređate me i onda treba da razgovaramo normalno. Pitanje crkvene imovine, to nije pitanje za ulicu, to nije pitanje za miting. To se sedne, pa se kaže ajde da vidimo kako ćemo to da rešimo, pošto ovako to nećemo moći. Ovako može samo sve da se uništi. Sedneš, pa rešiš.
Znate šta je meni rekao Zoran. Bio je to moj poslednji razgovor sa Zoranom Đinđićem. To je bila noć, utorak na sredu. On je ubijen u sredu. To su bili neki poslednji trenuci. Bili smo na sekund da raščistimo to zlo i to baš na sekund. Ja sam otišao iz zemlje u petak, i oni su rekli ne možemo da čuvamo obojicu. Meni je to bilo suludo skroz. Kaže, ne znam gde su se ovi posakrivali, nigde ih nema, znači “dobro” nešto spremaju. Mi se čujemo u ponedeljak, u utorak je bio sastanak Marović, Milo Đukanović i Mićunović. Rešili smo konačno pitanje državne zajednice i druga pitanja.
Ko je u Srbiji moćniji, crkva ili država?
Ma u Srbiji su svi kilavi, pa su zato tako agresivni. Na čemu se zasniva moć naše crkve? Koga je ona to zaštitila? Na koji način? Gde je bila ta moć tokom Bljeska i Oluje? Gde je u Bosni bila ta moć? Gde je na Kosovu ta moć? Na čemu se zasniva ta moć? Na glupoj pretpostavci da je Kosovo srce Srbije? Koštunica je dobio 2008. godine odgovor na to šta je srce Srbije. Jeste, kad su kosovski Albanci proglasili nezavisnost, on je napravio miting u Beogradu posle kog smo polupali ceo grad i pokrali patike po buticima. Eto, tako smo branili Kosovo. Je l’ voliš Kosovo? Izvini, onda moraš da sedneš da se dogovoriš. Moraš jednom da se opasuljiš. A ko će to da uzme Ostrog ili Cetinjski manastir? Za koga? Je l’ postoji neka paralelna Crna Gora? Ako se budu tako ponašali tu nema rikverca.
Kad će se i da li će se ostvariti i da li zaista želi da stvara Crnogorsku pravoslavnu crkvu Đukanović? Mislim da ni on, ni mi, da niko ne zna odgovor na pitanje kada će se to desiti. Ali, ako ovako nastave, taj proces će se započeti. I kao što je mislio Aleksandar da treba da ima svoju crkvu, kad je napravio državu, da za nju treba i crkvu da stvori, legitimno pravo je i svakog drugog da to uradi. To što nekome to ne odgovara – to je druga stvar. I ja mislim da nikad ne bi ni došlo do ovih problema da je ta crkva mislila na boga, a ne na tu bezbožnu politiku koja je uništila i nas i sve oko nas u prethodnih trideset godina.
Još ćemo se zadržati malo na ovoj temi srpsko-regionalnih odnosa. Srbija sa svim svojim susedima ima otvorena pitanja ili ni sa jednom državom, posebno onim nastalim raspadom bivše Jugoslavije, nema dobre odnose.
Pa, naravno.
Svedoci smo da svako malo zvanični Beograd ima nesuglasice sa nekom od njih. U čemu vidite ključne probleme, zbog čega Srbija nije u stanju da nakon tri decenije normalizuje svoje odnose sa susedima?
Znate, različite su situacije. Evo, recimo, sad su bili izbori u Hrvatskoj. Vrlo često su oni više pričali o Srbiji i Vučiću nego o sebi i svojim protivkandidatima. Ja sam razgovarao sa Vučićem i on mi kaže: ,,Jesi primetio da ja ništa nisam rekao?”, ja kažem: ,,Jesam”. On kaže: ,,Što to svi prećutkuju?”. On je to sve progutao. Činjenica je da je u Hrvatskoj, ako hoćeš da se politički profilišeš, moraš da imaš stav o Srbiji. Kakav stav o Srbiji možeš da imaš posle svega onoga što se u Hrvatskoj desilo? Zašto nije to pitanje zatvoreno? Iz mnogo razloga. Nismo svi anđeli, i na jednoj i na drugoj strani.
Bosna je opet priča za sebe. Ta Bosna, od kad postoji, ona je problem. Nju niko nikad nije znao da reši. Dodik je, od čoveka koji je došao na američkom tenku na vlast, na kraju je završio pod Putinovim kišobranom, jer više nije imao gde. I sad tako imate tu otvorenu situaciju. I opet je Beograd taj koji mora da balansira. Oni zakažu proslavu Dana Republike Srpske, koji je inače Ustavni sud proglasio neustavnim, a proglasio je neustavnim posle inicijative SDA posle dvadeset godina. A ta inicijativa je bila, jer ljudi nisu više znali šta i kako da rade u politici, pa su odlučili da Bosnu brane tako što će proglasiti Dan Republike Srpske neustavnim. A onda svaki Srbin u Republici Srpskoj mora da stane iza tog Svetog Stevana, a ako nije iza toga, onda je za Bakira i Aliju. Pa te još pozovu. Ajde, kažu, dođi na našu proslavu. Mislim da je to pogrešno. Onda sam ja i na toj temi izdajnik. A drugi balansiraju, pa pošalju nekog svog predstavnika, pa se vade šta će, kako će. Jedne godine odu u Indiju, druge godine, da ne guraju baš prst u oko tom nesrećnom narodu, odu u Federaciju. A kad dođu izbori onda svi glasaju za Čovića koji otvoreno koketira sa ustaštvom, i glasaju za HDZ, jer je to opet ruska spletka – kako preko Bosne doakati tom liberalnom krilu HDZ-a, Plenkoviću, i u Srbiji Vučiću. I to tako u krug traje taj ringišpil. Zato su sad sva pitanja otvorena. I ne oslobađam ja nas od bilo kakve odgovornosti.
25 godina Srebrenice
Ali videćete, sad je 25 godina Srebrenice pred nama, videćete u šta će se to pretvoriti. Od nas se traži da priznamo nezavisnost Kosova, ovde kosovsku državu, koju su priznali, opisuju kao mafijašku, kriminalnu, formiraju specijalni sud koji treba da sudi liderima te zemlje sa kojima mi pregovaramo i koju treba da priznamo, jer nam oni to traže. Oni sude liderima te zemlje zbog trgovine ljudskim organima. To je međunarodni sud rekao u Hagu. Jesu zvali Haradinaja? Jesu. Je l’ on bio predsednik Vlade u tom trenutku? Jeste. Da li mi sa njim pregovaramo? Pregovaramo. Jesu zvali Veselija? Jesu. Da li je on bio predsednik Skupštine? Jeste. Je l’ sa njim pregovaramo? Pregovaramo. Pa čekajte, vi ste napravili sud na kojem im sudite zbog trgovine ljudskim organima, trgovine organima otetih Srba, a od nas tražite da to priznamo? Naravno da nije Kosovo to.
Kaže priznaj u ime Evrope, a onda onako slažeš, kao najveći uličar, dve države, Albaniju i Makedoniju. Za početak pregovora pustiš Zaeva niz vodu – rešio je istorijski problem sa Grčkom, istorijski problem sa Bugarskom, izgradio jake odnose sa albanskom zajednicom u Makedoniji koja je počela Makedoniju da doživljava kao svoju državu. Izjednačio albanski i makedonski jezik i ti ga pustiš niz vodu. Šta je njegova politika danas? Kažeš nije Evropa sad baš za to, moramo da se dovedemo u red. Vi da se dovedete u red? A za to vreme Lavrov izdaje saopštenje i traži vanrednu sednicu Saveta bezbednosti 5 minuta pošto je Sobranje izglasalo Prespanski sporazum, traži vanrednu sednicu Saveta bezbednosti na kojoj treba da se donese odluka kojom se poništava odluka makedonskog parlamenta o promeni imena. A Cipras povlači ambasadora grčke iz Moskve, jer su pohapsili ruske agente koji finansiraju ekstremnu grčku desnicu da bi srušio taj sporazum u Grčkoj.
Šta Putinu smeta
A šta Putina briga kako se zove Makedonija? Što mu smeta što su se dogovorili sa Grcima? Pa ne, on hoće da napravi haos ovde. E, zato mi imamo sva ta otvorena pitanja, iz milion razloga. Ovi te prevare – ne možeš da im veruješ, ovih moraš da se plašiš, kažu priznaj Kosovo pa ćemo ti dati EU 2025. godine, a onda ti istovremeno sude tim ljudima, sa kojima treba da potpišeš sporazum, kao najvećem ološu. U svom parlamentu govore kako je to država mafijaša koja nema nikakvu budućnost… To je potpuna dezorijentacija i haos u kome mi nismo bez odgovornosti, jer kad od sebe napraviš nekoga o kome drugi treba da se staraju, budi spreman na ono što se nama sada dešava.
Ja zato imam veliki respekt prema Crnoj Gori i ljudima koji je vode. Čak i kad se sa nekim stvarima ne slažem, ne po pitanju ovog zakona. Nisam siguran da sam u pravu, ali mislim da svi treba da znaju šta je bilo planirano 2016. godine. To ne treba da ostane na sprdanju turista iz Groznog, to svi treba da znaju. Jer da se to ostvarilo Crna Gora bi danas bila pakao. Ne kažem da je raj, ali bi bila pakao i to ljudi treba da znaju. A sa druge strane, nikad ne možeš sve karte da staviš na sto…
Pomenuli ste Severnu Makedoniju i Albaniju i ono što je Brisel bio nefer prema tim državama…
Nisu bili nefer, nego su kao uličari slagali. Nema tu fer i nefer. Nije bilo fer kad kažu da je 55% kriterijum za referendum. Pa otkad je to većina 55%? Zna se šta je većina od 100, nije 55. To je nefer. Ali su onda priznali rezultate toga. A ovo – to uličari ne rade. A tako puno rizikuješ. Pod kakvim pritiscima je Rama bio u tom trenutku? Šta se sve to čoveku desilo? Pod kakvim pritiscima Zaev? A vi nećete pregovore da otvorite? Pa, na čemu se zasniva argumentacija, osim što možeš to da uradiš? Tako su pametno i srušili Ustav Evrope, tako se pametno glasalo za Bregzit, tako su pametno pustili Hitlera da čereči Čehoslovačku. Između ostalog, naš je problem i gubitak vizije i odsustvo bilo kakvog ozbiljnog liderstva u Evropi i na Zapadu.
U ovom svetlu, evo, znamo da je Srbija, kao i Crna Gora, otvorila pregovore sa EU, jasno je Beograd poručio da ne želi da bude deo NATO-a, neguju se veoma bliski odnosi sa Rusijom. Kako je to moguće? Do kada će to biti moguće i koju će stranu Srbija morati da izabere ako bude morala da bira?
Vi vidite kako je Putin darovao Vučića, sad kad je Vučić bio kod njega. Je l’ znate šta mu je poklonio? Pušku Milana Obrenovića. Iz te puške ubijen je Aleksandar Obrenović. Draga Mašin, njegova žena je ubijena sabljom, a Aleksandar Obrenović je ubijen iz puške Milana Obrenovića. Tako je u Srbiji srušena dinastija Obrenović, koja je bila otvoreno prozapadno orijentisana. U tom trenutku bilo je 127 živih Obrenovića, a jutro je dočekalo njih troje. Onih 124 je ubijeno, a ovo troje nisu bili Srbi, pa su zato jutro dočekali. E, onda su ti heroji mlatarali tom sabljom i puškom po Beogradu, pa tu pušku poslali kao trofej onima koji su im rekli da to urade. Sto godina kasnije Putin je poklonio Srbiji tu pušku, nakon što ju je predsedniku Srbije u Sočiju dao da je on vrati u Beograd. Vi tumačite tu simboliku kako hoćete.
Po Vašem viđenju, da li su Srbi na Zapadu ili na Istoku?
Srbija ne može da bude na Istoku, niti je Istok želi kraj sebe. I to su vam takve sudbine. Rusija je osuđena na takvo ponašanje. Ona drugačije ne može. I onda se oni koprcaju kako znaju i umeju, a sa druge strane tu mi stradamo i to je tako. Srbija na Zapadu – a šta to znači? Pa ni oni ne znaju šta će sa sobom. Poslednje što je Zoran Đinđić čuo kao poruku iz Evrope, i svedok sam tome, ne sa pres konferencije, nego je to bio ozbiljan razgovor, bilo je pitanje šta smo se tu sad uzjogunili, pa što sad forsiramo odjednom to Kosovo. Zoran, bez obzira što je dolazio iz jedne male Srbije, bio je formiran čovek, kao što je i Đukanović. I onda je na kraju to karakter naspram karaktera. Rekao je da je situacija ponižavajuća i da želi da zna šta mu je zemlja. ,,Pa dobro, što je SAD to važno?”, jer tad nije trenutak baš, njima tad ne odgovara da im postavimo pitanje Kosova. Tad je bilo standardi, pa status. Zoran im kaže: ,,Pa, dobro. Ako se standardi ispune i funkcionišu, onda ćete vi reći kako nema prepreke, sve je okej i Kosovo je nezavisna država. A ako ne funkcionišu neće biti Srba, pa šta će nam onda Kosovo? Dajte sad to da rešimo. Zašto, pitali su ga? Pa hoću da znam šta mi je država, odgovarao je. A što je važno da znaš, ponovili su pitanje? Možda bih i ja u Evropu, govorio je. A onda znate šta mu oni kažu? Kažu mu, pa vas dvojica ste veća Evropa od nas, vidi kako izgledate, kako pričate. A Srbija? To jedruga priča. Ona neće nikad u Evropu, jer su granice Evrope zapravo granice Rusije, a vi ste veća Rusija od Rusa. Ne kažem da je to tako i da mora da bude tako, samo vam objašnjavam kako je bilo.
Emotivno vreme
Drugi primer: dan pošto je ubijen Zoran, Milo je došao u Beograd. I tu je bio Solanin savetnik Štefan Lene. I to je bilo emotivno vreme, niko to nije mogao da pretpostavi, da očekuje, bio je šok za sve. Drugo, nema smisla da govorim koliko je ko tu bio prijatelj sa Zoranom, to na kraju i nije važno, ali i Đukanović je bio potresen. Nas dvojica tu sedimo, nema tu ni šta da se priča i pojavljuje se napuderisan Štefan Lene sa onim njegovim naočarama, lenonkama, u lakovanim cipelicama. Došao, eto, da i Evropa bude tu sad. I oni su u Srbiji. I sedne on tu sa nama, Đukanović ga gleda, ja ne mogu ni da ga gledam, jer su nam oni krv popili na temi državne zajednice, Jugoslavije. U jednom trenutku mu kaže Đukanović: ,,Jeste li svesni koliko smo svi izgubili Zoranovim ubistvom i koliko ste vi, onime što ste uradili i što niste uradili, za to odgovorni?”. A on ga pogleda i kaže: ,,Znate gospodine Đukanoviću, to je proces bez povratka. Ko god da je na vlasti u Srbiji moraće sa nama da sarađuje”, a Đukanović ga pogleda i kaže: ,,A Vi baš sa svakim možete, je li? Vi ste ipak uspeli da kontrolišete svoju sudbinu?”.
Mi iz mnogo razloga nismo to uspeli i zato je sad to tako. Morate da zamislite da oni koji su protagonisti takozvane građanske scene u Srbiji, koji su ikone demokratije, bulazne po Beogradu da Čeda, Beba, Milo, Vučić hoće Jovu Kapičića da postave za patrijarha Crnogorske pravoslavne crkve? Oni nisu čuli da je neverovatni Jovo Kapičić umro pre sedam, osam godina. To vam je nivo svesti u ovoj zamlji. Ulaze u skupštinu pa razvlače tamo transparent protiv Mila Đukanovića. Kakve veze ima srpska skupština sa Đukanovićem?
Kost u grlu
Bio sam na televiziji i tamo njih dvojica sede prekoputa mene i objašnjavaju mi kako su Amerikanci odlučili da puste Mila Đukanovića niz vodu i kako ga neće crnogorski narod. Kažem kako je čovek pre godinu dana dobio izbore u prvom krugu, i da već 30 godina guslaju tu priču o Amerikancima, i treće, da li mogu da brinu svoju brigu? Oni i brinu svoju brigu, u tome je problem. A iskreno, varaju se oni koji misle da mogu politički, stranački da iskoriste ove događaje. Ne mogu. To ne može da se gurne u jednu partiju. I verujte mi, toliko dobro ih znam, imam dovoljno iskustva i posle svega imam instinkt za to. Danas podržavaju Amfilohija? Pa, očima ne mogu da ga gledaju ti takozvani pro-Srbi iz crnogorske opozicije. On je veća kost u grlu njima nego bilo ko iz DPS-a, dok moraju da ćute pred onom masom ispred hrama u Podgorici. Šta bi oni dali da mogu da se uhvate mikrofona i nešto kažu, a ovako tu ćute sa strane i besne u sebi dok neki protojerej i protosinđel, došao iz Foče, govori tamo. Oni u životu to nisu videli. Kako bi oni rado izleteli pred njih i pozvali u juriš. To ne može da se gura u partije, ali na neki način ja verujem da će vaša vlast imati snage da reši to pitanje. Na neki način to mora da se reši. A problem je rešiti situaciju u kojoj druga strana traži svoju šansu u tome da situacija ne bude rešena.(radio cg,tl)