Tako to kod nas biva. Na kraju bude kriv ubijeni ili jedva preživeli. Napade na nevladine organizacije organizuju one same, kao i što novinari sami sebi uništavaju imovinu. A sve to samo da se podrije ovako sjajna država, pravno sigurna i nadasve bogata i bezbedna
Poražavajuće je koliko se bavimo formiranjem Vlade FBiH, hoće li visoki predstavnik nametnuti nešto i da li će Milorad Dodik proglasiti samostalnost Republike Srpske. Pravne države i dalje nema i nikome to ne smeta.
Na snazi je i dalje isti populistički priručnik: smanjenje nezavisnosti parlamenta i institucija i koncentrisanje vlasti u rukama šefova partija, ratovi protiv medija, kontrola civilnog društva, kolonizacija državnih institucija od strane lojalnih sledbenika i diskriminatorni legalizam za kažnjavanje kritičara.
Uzgred, oni dokumenti za osamostaljenje za koje Dodik kaže da su u trezoru, stoje odmah do onih zakona o vraćanju nadležnosti, tik ispod ugovora o malom i velikom kreditu, a iznad potpisanih priznanja nezavisnosti Republike Srpske od svih vodećih zemalja sveta, uz garancije okruženja da će mirno gledati na sve to.
Pravna država u korovu korupcije, kriminala, nepotizma, sukoba interesa, partokratije, populizma, autokratije, nacionalizma…
Svako ubistvo, svaki napad koji se desi, tumači se kao da su to ljudi sami sebi naručili. Evo, koja godina od ubistva Slaviše Krunića, sve stoji kada je u pitanju razotkrivanje naručioca ubistva. David počiva daleko od Banjaluke, a nedavno su tek dati nalozi za pretres. Znaju i oni koji pretresaju da je apsolutno nemoguće išta naći nakon toliko godina, ali daj da pravimo predstavu da nešto radimo. Dženan i dalje negde na onom svetu čeka pravdu.
Vukelića i njegovo ubistvo gotovo da su svi zaboravili, što je i bio cilj, naravno. Tako bih volela da znam da li se odmaklo uopšte u traženju ubice. Ima li neke liste zemalja sa najvećim brojem nerazjašnjenih ubistava po glavi stanovnika, ne znam. Kod nas je neverovatno koliko je sve nerazjašnjeno.
Prateći, naravno, šta se dešava na tržištu kapitala i inače u finansijskom sektoru, vidim intervju sa predsednikom Komisije za vrednosne papire Federacije BiH, a kaže da će se intenzivno raditi na dekriminalizaciji tržišta vrednosnih papira. Lepo! Baš sam se obradovala, jer očekujem da se reši i pitanje Bosnalijeka, namenske industrije, nelegalno prodate imovine iz pasivnog podbilansa, da se svaki slučaj obrazloži javnosti, ali i da se u cilju transparentnijeg rada, pravne sigurnosti i dekriminalizacije, konačno izmeni zakon i uvede telo kojem se društva za upravljanje kapitalom i fondovi mogu žaliti na odluke. Bez toga, ništa od te priče, jer Komisija može da donese bilo koju odluku i nemaš pravo žalbe. A to, složićete se, ne donosi pravnu sigurnosti, niti povećava transparentnost u radu.
Trebalo bi više prostora da analiziram da li svi članovi Komisije ispunjavaju uslove, da li postoji sukob interesa (Član 18), no navešću samo deo iz Zakona o komisiji za vrijednosne papire – Član 16 kaže:
“Akti koje donosi Komisija su konačni. Protiv akata Komisije nezadovoljna stranka može pokrenuti upravni spor.“
Znate li koliko traje upravni spor i da dok traje svašta se može desiti, pa i nelegalno upisati imovina, a onda taknuto-maknuto. Ko je lud da u takvu zemlju i na takvo tržište ulaže znajući da mu niko ne garantuje zaštitu? A posebno pitanje za pravnike da li je to u skladu sa Ustavom, jer je očigledna pravna nesigurnost.
Eto, premijer Federacije je pokrenuo ocenu ustavnosti Zakona o visokom obrazovanju Kantona Sarajevo – znamo zašto, ali zašto nije pokrenuo ocenu ustavnosti ovog zakona gde se flagrantno narušava pravna sigurnost? Je li odgovor u namenskoj industriji, na primer, ili pomenutim krupnim slučajevima gde još uvek ne znamo ima li ili nema optužnice, valjda ću doživeti da saznam. Posle se pitamo što nema investicija. Neće ih ni biti, a porazan je podatak o dnevnom trgovanju na berzi. Ja prva ne bih ni za šta!
No vratimo se dekriminalizaciji. Nadavno sam gostujući na N1 rekla da očekujem stvaranje neke afere kao dimne zavese, jer se Matej Živković nakon godinu dana od pokušaja ubistva i teškog ranjavanja javno oglasio.
Tako i bi. Doduše, još uvek se pominju i nabrajaju inicijali, a radovalo bi me da se ceo slučaj raščisti jednako kao što bi me beskrajno radovalo da konačno saznamo ko je sasuo toliko metaka u gospodina Živkovića, odnosno ko je naručilac, a ko izvršilac i zašto. Jer, bila sam osupnuta čitajući pomenuti intervju predsednika Komisije kada kaže:
„Dr. Živković je od inaugurirajuće sjednice ovog saziva, od oktobra 2021., kao zamjenik predsjednika Komisije imao priliku da svoja konkretna saznanja ili sumnje u određene procese ili osobe, uz adekvatne dokaze, iskoristi kako bi pokrenuo disciplinske postupke protiv osoba koje navodno sumnjiči, što on nije učinio. Moram reći da smo zbog neutemeljenih tvrdnji koje je kolega u svojim medijskim nastupima iznio prisiljeni istražiti njegovo postupanje, a posebno aktivnosti u vezi s licima protiv kojih je Komisija ovog mjeseca nadležnim tužilaštvima dostavila izvještaje o počinjenim krivičnim djelima.“
U prevodu, kriv je Matej, kako se da zaključiti.
Logično bi bilo tražiti zapisnike sa sednica da se vidi da li je gospodin Živković zaista reagovao, da li je nekome pogodovao i kakvi su mu stavovi bili u svim slučajevima. Ovako, ispade da je nešto kriv, da može biti sam naručio svoje ubistvo, ili da je naručeno jer je Živković u svemu tome osumnjičeni.
Eto, jedva čekam da se odmota sve, da javnosti budu dostupni svi podaci, da se raščiste brojni predmeti, ali i da se izmenama Zakona stvori pravna sigurnost. Ako do tada ne budem i ja provučena kroz blato ili šta gore samim tim što uopšte pitam.
Tako to kod nas biva. Na kraju bude kriv ubijeni ili jedva preživeli. Napade na nevladine organizacije organizuju one same, kao i što novinari sami sebi uništavaju imovinu. A sve to samo da se podrije ovako sjajna država, pravno sigurna i nadasve bogata i bezbedna!
Ako ne pomogne stalno zamajavanje javnosti formiranjem vlasti, nekim spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, onda, naravno, optuže onog ko pita ili, ne daj bože, kritikuje. Da ponovim onu čuvenu Getúlia Vargasa:
„Za moje prijatelje sve, za moje neprijatelje zakon!“
Ko je u svim pomenutim ubistvima i pokušajima ubistava prijatelj, a ko neprijatelj, odnosno ko je s kim i zašto, kad tad biće jasno, koliko god javnost odbijala da se bavi time ili unapred osuđivala onako kako im se naredi. S tim da ako laže za tebe, lagaće i protiv tebe. (Piše: Svetlana Cenić, Inforadar)