(Jedan komšija je kažnjen za navodno kršenje javnog reda i mira, a šta je s drugim? – Foto: Ilustracija, arhiva)
“Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako može izliječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni, ne predstavljaju ništa; zajedno, kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična”. (Meša Selimović : “Tvrđava”).
Dakle, u citatu ima mjesta za priču o građaninu Hakiji Haliloviću, iz prelijepih Habibovića, zaseoku Klokotnice, u Općini Doboj Istok, najbogatijoj u tuzlanskom kraju. Her Hakija, kako sam ga nazvao prilikom dolaska u njegovu kuću, jer je nedavno stekao penziju u Austriji, u koju često odlazi radi liječenja. Jednom se bio zabrinuo, još dok je radio, da neće moći preći granicu! Zašto?
– Mujo i Zejna Halilović, punac i punica kantonalnog tužioca Ćazima Serhatlića, su moje prve komšije. Nažalost, to su osobe koje su se pohasile i sa njima niko u komšiluku ne priča, veli Hakija, dodavši da on priča samo kad mora.
Sve je započelo da bude ružno, kad je Mujin zet, kantonalni tužilac Tužilaštva TK, Ćazim Serhatlić, jedne subote prije više od deset godina, došao do Mujine zemlje, neposredno uz kuću, sa penzionisanim geometrom Husejnom Devedžićem.
– Husejn je u penziji. Došao je s običnim metrom i sa Ćazimom je povlačio granicu mog puta kraj njive. Ja sam im rekao da to što rade nije po zakonu, na šta mi je Serhatlić rekao da mi može uzeti pasoš i da se neću moći vratiti na posao u Austriju. Kad sam mu rekao da ja nisam nikakav lopov i da mi on ne može oduzeti pasoš, on mi je rekao da je on vlast i da će narediti policiji – kaže Hakija i daje mi da fotografišem skicu koju su napravili Ćazim i Husejn. Naravno, kao privatne osobe .
Ali, nisu to jedine muke po Hakiji. Kaže da mu je komšija Halilović iz njegove šume posjekao najmanje sto metara ogrevnog drveta. Prijavljivao je inspekcijama u Opštini, ali nikad nisu došli.
”Posebno mi je žao jednog hrasta u kojem je bilo najmanje tri kubika!”.
Ali, na poziv Serhatlićevog punca, inspekcija je odmah došla i to radi, oprostite na izrazu – govana!
– Ja sam u Austriji naučio da poštujem zakon. Kad sam pravio septičku jamu, pozvao sam stručnog čovjeka koji je nadzirao radove. Onda je komšija pozvao inspekciju i ona je brzo došla. Ljudi su pregledali kako je sve izgrađeno i rekli da je sve po propisima. Kad je izgrađena javna kanalizacija, ja sam se priključio na nju. Međutim, Mujo mi je prerezao dovod, ali tada inspekcija nije došla – kaže Hakija.
Najnovija muka je nastala nedavno. Hakija je rečenim komšijama rekao da prestaju u svoju njivu ići preko njegove, jer imaju put.
– Istog dana je došla policijska patrola i porazgovarala sa mnom i sa komšinicom Zejnom. Rekli su da nije lijepo da se komšije svađaju. I u pravu su. Izrekli su nam opomenu u smislu remećenja javnog reda i mira. Desilo se to 4. aprila ove godine. Policajci su bili veoma korektni. Međutim, valjda po zahtjevu moćnog zeta, Ćazima, meni za četiri dana dolazi prekršajni nalog da platim kaznu od 75 maraka. Učinio sam to sutradan, 9. aprila. Evo i nje, za slikanje! – s jedom govori her Hakija.
Mislim da ima smisla početi ovu društvenu hroniku o jadima običnog, malog čovjeka kojeg smo svi zaboravili, sa citatom iz romana velikog Meše Selimovića. (Piše: Ekrem AVDIĆ)
————————————————————–
(Stavovi i mišljenja izneseni u ovom tekstu su isključivo autorovi i ne odslikavaju nužno stavove redakcije portala)