Tuzlanska politička provincija u pozadini: Zašto Enko (ni)je u pravu

6
898

Biti ili ne biti u pravu u domaćoj, posebno tuzlanskoj, politici potpuno je moralno, a i mentalno, nekrotično područje i to još od kraja ratnog „Selimovog vremena“, koji je i sam bio politikantski optuživan od lokalnih ekstremističkih jastrebova „Alijine države u nastajanju“, za mimikrijski separatizam i potencijalnu izdaju abdićevske provenijencije. Naknadno, načelno logičnim, utapanjem dotičnih „Tuzlanskih reformista“ u SDP BiH očuvan je i produžen, manje-više do današnjih dana, izuzetno sofisticaran strategijski princip političkog Sarajeva u vrlo snishodljivo vazalskom provincijaliziranju tuzlanskih političkih subjekata. Naravno, ostvarivanje čisto fiskalne, materijalističko-razvojne supremacije uvijek, i jedino, je efikasno kroz političku dominaciju sistemom „Porta, pa sve ostalo“. Doduše, takva vrsta promoviranja regionalnih interesa sasvim je legitimna, posebno ako se poludobrovoljno i javno prihvata i odobrava „tišinom i poklapanjem ušima“ lokalnih kompradorski korumpiranih kompleksaških elita.

S obzirom na aktuelne kontroverze i oštre sukobe u vezi sa participiranjem BH-bloka u izvršnoj vlasti TK i na višim razinama, svakakao da su unutarstranačka trvenja u SDP-u, kao izbornorezultatskoj kičmi ovog novouspostavljenog i koalicijski (ne)formalnog političkog entiteta, vrlo intrigantni i otvaraju cijeli spektar nedoumica o stvarnoj strukturiranosti odnosa moći unutar ove formalno ljevičarske stranke. U tom kontekstu posebno je potpuno otvoreno dinamizirano propitivanje internog balansa političkih snaga i njenih suštinskih poluga između ključne i najmoćnije organizacije SDP BiH, tj. KO TK i njene sarajevske centrale. Tu se vrlo zorno odslikavaju personalni, formalni i neformalni autoriteti, značaj dramatično birokratizirane hijerahije partijske strukture, prevage i zablude značaja izbornih rezultata u odmjeravanju unutarstranačkih moći, a posebno, narasli regionalni antagonizmi „periferije i centrale“.

U prvi plan svakako je izbilo problematiziranje legitimnog prava relativnog pobjednika minulih opštih izbora u TK, SDP-a, da konzumira sopstveni rezultat i da po svaku cijenu, bez obzira na sve aktuelne okolnosti, formira izvršnu vlast, zadovoljavajući time i već funkcionersko-uhljebski pregladnjelu najširu partijsku oligarhiju. U toj potpuno makijavelističkoj nakani prihvatljivim partnerima se smatraju i javno višegodišnje proklamirani notorni kleptonacionalisti S(P)DA i njihovi sateliti, u svrhu formiranja, navodno, stabilne „punorukaške većine“ u Skupštini TK. Problem takve logike nije u potpuno razumljivoj želji da se, eventualno, poboljša poražavajuća ekonomsko-socijalna situacija upotrebom poluga izvršne vlasti, nego u deficitarnosti političkog kapaciteta shvatanja „šire slike“, koja odmah i vrlo jasno pokazuje nedavno gorko iskustvo proizvedeno identičnom „pobjedničkom“ autističnom ohološću. Nije baš potpuno jasno kako je moguće zanemariti sasvim empirijsko iskustvo izbornog sloma iz 2014. godine kada je proizašli rezultat iz SDP-SDA „koalicijske ljubavi“ koštao socijaldemokrate „klizišta“ izbornog tijela od gotovo 220 posto, tj. pada sa 67 hiljada na nevjerovatnih 29 hiljada „za-listića“. Izbori prošle 2018. godine iznjedrili su relativni obećavajući oporavak od 49 hiljada SDP-fanova, ali neki pad sličan prethodnom definitivno bi zapečatio sudbinu ove tzv. nenacionalističke uzdanice u TK, a vjerovatno i u BiH. Zbog toga Enko nije u pravu. Ili ne haje.

Ali, jeste u pravu sada kada zagovara i radikalno javno traži „isti aršin za sve dijelove SDP-a“, samo što je simbolički, kontra Simanovom zlosretnom pijevcu, zakukurikao isuviše kasno, prethodno gluho konformistički-relaksirano propuštajući i relativno reformistički potentnu „Lukavačku inicijativu“, a i indirektno puštajući lokal-kolaboracionistički Selima „nizvodu“ na Izbornom kongresu SDP-a za nedostajućih pišljivih 9 glasova. Jeste dodatni „biber po pilavu“ kontinuirana potpuna izborna dominatnost šire „crvene Tuzle“ u poređenju sa Kantonom Sarajevo. U izbornom periodu 2006.-2018. godina SDP TK donio je oko 192 hiljade glasova, naspram cca 121 hiljadu u „Šeheru“, tj. više za gotovo 60 posto. Naravno, personalnu dodatnu čemer-gorčinu predstavlja i šefovskih-Nikšićevih mizernih nepunih 6 hiljada glasova na kompenzacijskoj listi, u odnosu na Enkinih cca 20 hiljada na redovnoj. Ali, Simanov sarajevski panj za političkog pijetla ne prepoznaje ovakve detalje i sitne pikanterije.

Sve dodatno što se prelama kroz, navodno, teške lične antagonizme preko „stranačkih leđa“ SDP TK i GO SDP Tuzla, afere i aferice, sukobe i prave „personalne ratove“ dugo godina spretno i sretno gurane „pod tepih“, moglo bi dramatično usložiti i, u normalnijim okolnostima, sasvim principijelno jednostavnu odluku o koaliranju ovdje u našoj, kantonalno-tuzlanskoj avliji.

I o sudbinama, političkim i drugim. (Piše: Derviš ČIČKO)

Download PDF

6 Komentari

  1. Gospodine Čičko, odgovor je samo jedan kad je u pitanju dilema koju pročitate. Enko nije u pravu kad je u pitanju bilo što. On je osuđeni kriminalac i protiv koga se vodi istraga po više osnova. Njegovi talovi sa Kukom su jedino sto ga motivira da nas birace stiti od navodne Dodik/Covic koalicije. Ja i jos 191.999 glasaca nismo glasali za Kuku i Enku nego za ideju građanske BiH

  2. Nije mi drag Enko nimalo ali malo mi je licemjerno os Vas slusati pridike, od Vas cija je stranka bila spremna podici ruku u Skupstini TK da Mahir M. postane njen predsjednik klpa da taj analfabeta kroji sudbinu nasoj djeci 4 godine. Nemate vi vise pravo moralisete Mr. Cicko, sebe analizirajte pa onda gledajte sta se kod komaije preko plota desava. Naravno, cisto sumnjam da ce komentar biti objavljen

    • Nista potrefili. Najprije, pojam moraliziranja je obična stupidarija i ne bi je trebalo miješati sa nečijim mišljenjem, posebno ako se zna čije je, a ne ponižavajuće se zakloniti iza TUS-a. Tako da bi TUS-i možda bilo potrebnije da ga/je neko malo profesionalno proanalizira i ustanovi vrstu alter ega i njegovih/njenih demona. Pitanje ko je kome privatno drag ili nije trebalo bi ostati u privatnoj sentimentalnoj sferi, a ne miješati ga u domaću “politiku” koja je, ionako, nikakva, posebno ako se u nju udrobe lična mišljenja nasuprot izbornih mandata koji određuju nečiji politički legalitet. To su dvije potpuno različite stvari: ne možete birati s kim ćete službeno komunicirati radeći svoj “posao”, ali možete s kim ćete se družiti privatno. Ili besmisleno komunicirati sa “ni(c)kim”, kao sada.

Leave a Reply to b Otkaži komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here