Dan se bliži kraju, a ulicama se širi miris ramazanskih pitarki

0
85

Ajdar Qolaku, sa peškirom oko vrata, stavlja oblikovano tijesto sa jajima, mekim sirom, kako ga ovdje zovu điza, pršutom i još nekim dodacima, u pećnicu na temperaturi od 300 do 400 stepeni Celzijusovih.
Nakon dva minuta vadi pečene pitarke ili ramazanske, kako se još popularno zovu, jer se spremaju samo u toku ovog svetog muslimanskog meseca, a i samo u tri do četiri od 50-ak pekara u Prizrenu, historijskom gradu na jugu Kosova.

Iza Qolakua, desetak mušterija čeka da dobije svoje pitarke za koje su sami doneli pomenute dodatke. Qolaku, koji je pekar 30-ak godina, zanat je učio od oca, a on od njegovog oca, i tako četiri poslednje generacije.

On ponovo u pećnicu, koja se zagreva isključivo na drva, uz pomoć pekarske lopate stavlja novu turu i tako od 18 do 20 sati ispeče između 1.500 do 2.000 komada specijaliteta kojeg vole svi Prizrenci.

– Način pripreme sličan kao za bosanski somun –

Pitarke i danas traže mnogi koji su se odselili iz grada i žive diljem Balkana, računajući i pravoslavce, a neretko ispred pekare navrate i pripadnici KFOR-a da ih kupe.

Ovom 40-godišnjaku, poreklom iz regije Hasa, ispod Paštrika, na granici sa Republikom Albanijom, poznatoj po pekarima na prostoru cele bivše Jugoslavije, pomažu još petorica. Svi su braća ili braća od stričeva, jer je to familijarna pekara.

Jedni mese testo, drugi ga nose u pekaru, a najstariji među njima Isen, oblikuje ga i daje bratancu Ajdaru da ga peče. Sve se to radi pred mušterijama.

“Pitarke, a u Bosni ih još zovu i pitice ili lepinje (somun, op.a.), samo što se naše malo razlikuju od njih zbor raznih dodataka, u sebi imaju samo brašno, vodu i kvasac. Suština je u pečenju i ono što mi praktikujemo u našoj pekari staroj oko 120 godina, jeste da to radimo isključivo na drva. Osim što ih pečem, ja ih mnogo volim, jer imaju zaista odličan ukus”, kaže Ajdar, koji na svaka dva minuta iz pečnice vadi pecivo i baca na ogromni drveni sto.

Drugi brat ih stavlja u tepsije mušterija koji su doneli dodatak i izlaze iz pekare u kojoj uporno i bez nervoze nastavlja da čeka nekoliko desetina Prizrenaca.

Svakako da se u ovoj pekari peku i pitarke bez dodataka, ali Prizrenci koji drže do sebe i tradicije, konzumiraju ih s dodacima.

– Top, ezan i goč –

Većina Prizrenaca ne zna odakle potiče ovo pecivo. Kažu samo da je to viševekovna tradicija bez koje se ne može zamisliti iftar tokom ramazana i već prvog dana Bajrama ih nema, i tako do sledećeg ramazana.

“Pitarke su arapskog porijekla, a ovde su ih donele Osmanlije. Od njih potiču i ove današnje pice i ostala peciva na Zapadu. To je preneto preko Španije u Srednjem veku. Na Kosovu se pitarke na ovaj originalni načim pripremaju najviše u Prizrenu i ne u svim pekarama, a mogu se naći još i u Vučitrnu, kao i jednoj pekari u Prištini. Ima ih i u Turskoj. Konkretno, u Istanbulu, u Ejub mahali, i u Bursi, gde sam imao priliku da ih jedem za vreme prošlog ramazana“, tvrdi Afrim Topčider, doktorant istorije i turistički vodič, izlazeći iz pekare sa pitarkama.

Pucanj iz topa sa Kaljaje, tvrđave iznad Prizrena, označava kraj posta muslimana i početak iftara, a sa 40-ak džamija u gradu uči se ezan. Kad oni završe, čuje sa goč sa obližnjeg brda, koji tradicionalno ima istu ulogu, nakon čega u gradu sa oko 120 hiljada stanovnika skoro da ne ostane niko na ulicama. Na soframa su obavezno pitarke. (AA)

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here